Amina Batić

Zanimaju me ljudi. Oni koji se pitaju. Traže. Sumnjaju. Griješe. Pokušavaju ponovo. Možda zato toliko volim razgovore. Znaš one za stolom, kad niko ne gleda na sat.

Što duže radim s djecom, sve više učim o odraslima. Što više učim o odraslima, sve bolje razumijem djecu. Dijete se zatvori u sobu kad mu je teško. Odrasla osoba u posao, ili u telefon. Nisu tako daleko jedno od drugog. A najviše me zanimaju odnosi. Ko je kome blizu, a ko se udaljio. I zašto se s najbližima nekad najteže progovori.

Kad se nekome povjeriš, a čuješ „treba ti samo malo odmora”, obično zašutiš. Što više učim o ljudima, sve manje vjerujem u brza rješenja. A sve više u susret. U odnos. U to da nekad čovjeku ne treba savjet. Nego prostor da bude viđen, saslušan i shvaćen. Možda me upravo zato Gestalt toliko privukao.

Šta možeš očekivati od mene

Počni od onoga što ti je prvo na pameti. Može i od toga da ti ništa nije, a opet nešto jeste. Ili o nečemu sasvim drugom, dok ne dođe ono pravo. Ako zastaneš, čekam. Plakati se smije.

Pitam puno. Ponekad kažem i šta ja vidim, pa provjerimo je li tako. Ponekad pogodim, ponekad ne. Ako ti nešto što kažem ne sjedne, reci. I ne žurimo. Ima vremena. Ako je nešto preteško, može i sljedeći put. Nešto ćeš mi možda reći tek kad se malo bolje upoznamo.

Između posla i kuće

Kod kuće sam mama i supruga. Ima tema koje ne stanu u posao, a ipak su važan dio mene. Zato pišem i o njima, na Instagramu i ovdje. Pomalo o djeci, pomalo o odraslima. I ponešto o meni.